Законодавство и политика

Регулатива у Србији

На значај политике заштите потрошача у Србији указује сам Устав Републике Србије (члан 90.) у којем је јасно наведено да Република Србија штити потрошаче и да су посебно забрањене „радње усмерене против здравља, безбедности и приватности потрошача, као и све нечасне радње на тржишту.“

Као национални циљ који је усклађен са европским стандардима,  заштита потрошача је први пут уведена 2002. године (у тадашњој Државној заједници Србије и Црне Горе) усвајањем свеобухватног закона о заштити потрошача на савезном нивоу што је представљало крупан напредак у овој области.

Након увођења уставних промена, контрола сектора заштите потрошача пренета је на републички ниво и 2005. године усвојен је Закон о заштити потрошача. Најзначајнија промена се догодила 2010. године када је усвојен нови Закон о заштити потрошача који је ступио на снагу 1. јануара 2011.

Нови  Закон је конципиран као свеобухватни закон за заштиту потрошача којим се дефинишу основна права потрошача, преноси 15 директива Европске уније у национално законодавство, а такође позива на спровођење институционалних реформи и дугорочно стратешко планирање у области заштите потрошача. 

Законом о заштити потрошача обухваћене су следеће области: истицање цена, дужност обавештавања пре закључења уговора, непоштено пословање, уговори на даљину и уговори који се закључују изван пословних просторија, неправичне уговорне одредбе , гаранције на купљену робу, одговорност за ствари са недостатком, уговори о услугама, услуге од општег економског интереса, уговори о туристичком путовању и временски подељеном коришћењу непокретности.

Закон такође садржи одредбе о институцијама надлежним за заштиту потрошача, укључујући невладине организације потрошача и предвиђа оснивање Националног савета за заштиту потрошача.

Завршне одредбе Закона о заштити потрошача односе се на решавање потрошачких спорова кроз вансудске поступке, судске забране, инспекцијски надзор и казнене одредбе. 

Поред Закона о заштити потрошача, постоје бројни други закони који непосредно утичу на заштиту потрошача, као што су Закон о трговини и Закон о оглашавању.
 

Регулатива у ЕУ

Политика заштите потрошача је једна од општих политика Европске уније.

Надлежности за област заштите потрошача подељена је између Уније и њених држава чланица и темељи се на одредбама Члана 169. Уговора о функционисању Европске уније  (некадашњи члан 153. Уговора о оснивању Европске заједнице).

 

У складу са чланом 169 (став 1), циљ је  “промовисати интересе потрошача и обезбедити висок ниво заштите потрошача”. Да би се остварили ови циљеви, “Заједница  штити здравље, безбедност и економске интересе потрошача и промовише њихова права на обавештавање и образовање и права на удруживање ради заштите њихових интереса”.

Јасно је да потрошачка политика треба да буде интегрисана са осталим политикама Европске уније. Захтеви политике у области заштите потрошача се морају уважавати приликом дефинисања и спровођења политика и активности Заједнице у другим областима.

Политика заштите потрошача је конципирана тако да се обезбеди отворено, равноправно и транспарентно функционисање унутрашњег тржишта, пруже могућности избора потрошачима, елиминише непоштена пословна пракса и омогући потрошачима и бизнис сектору коришћење пуног тржишног потенцијала.

Један од приоритета садашње политике Европске уније јесте повећање поверења потрошача у јединствено тржиште, како је наведено у Акту о јединственом тржишту.